Федеративна структура Русије

Федерална структура Русије у целини и њенеосновне норме утврђене су одредбама Првог поглавља Устава. Основни закон не може се мењати на уобичајени начин. Да би се то променило, потребно је стварно усвајање новог пројекта. Ова ситуација је усредсређена на принципе Федерације у Русији, који не дозвољавају радикалну промену постојећег система. Темељи уставности проширују суверенитет земље на читаву територију са свим субјектима без изузетка. Државна структура Русије предвиђа надмоћ Устава у целој земљи.

Само Руска Федерација има право да обезбеди неповредивост и интегритет своје територије и свих јединица које је чине.

Федерална структура Русије заснива се на уставним основама. Међу њима је потребно истаћи:

1. Државни интегритет.
2. Јединство целокупне структуре државне власти.
3. Диференцијација између државних власти земље и власти субјеката по субјектима њихових овлашћења.
4. Самоопредељење и равноправност народа Руске Федерације.

Сви субјекти у земљи обдарени су једнакошћу измеђуу процесу успостављања односа са савезним властима. Када обезбеђује једнакост свих субјеката, Устав успоставља равноправно и једнообразно држављанство Руске Федерације, без обзира на основу по коме је стечено. Федерална структура Русије предвиђа постојање права и слобода, као и једнаке обавезе утврђене Уставом, у целој земљи.

Главна регулаторна питања огледају се у поглављу 3.Текст 65. чланка садржи потпуну листу предмета. Поред тога, уредба успоставља национални и територијални принцип њиховог формирања. То указује на постојање федерализма, заједно са аутономијом и јединственошћу. Тако је осигурана интегрална федерална структура Русије као независне, уједињене државе. Такође је важно да су у тексту закона субјекти назначени именом. То указује да ће за било какве промене у општем саставу предмета бити потребне најмање промене у самом уставу.

Под државним интегритетом земљеразумије се одсуство права на отцјепљење од Федерације. Тако се остварује право на сецесију. Због чињенице да сви субјекти припадају једној земљи, чија територија укључује све територије субјеката, одвајање било ког субјекта указује на кршење интегритета државе. По правилу, у модерним земљама са разматраним обликом владавине основни закон не предвиђа право на добровољно одвајање од земље. Међутим, такво право предвиђали су устави Југославије, СССР-а и Чехословачке. Ова ситуација настала је због марксистичко-лењинистичке идеје о праву нација на самоопредељење, све до отцепљења. Друге федерације нису признале овај принцип, међутим, чак ни у социјалистичким федерацијама није постојао јасан механизам за оличење права субјекта на једнострано отцепљење од фактички централизоване земље.

Треба напоменути да одсуство права надобровољно повлачење из интегралне државе није у супротности са демократским основама и одговара општеприхваћеним трендовима у свету. Међутим, истовремено, Устав Руске Федерације предвиђа пријем у земљу и формирање новог субјекта у складу са законом.

Основни закон садржи статусни карактерпредмети. У складу с тим, положај републике као субјекта одређен је самим уставом државе и републике. У другим случајевима, на пример, за град, територију или регион, поред одредби Основног закона, узимају се у обзир и повеље територијалних целина.